ERO*SKA ISPOVEST – Izgubila sam nevinost u parku
Kraja školske godine, a ja zapravo u te prokleto vruće dane dobijem menstruaciju. Nije da je bila
neka obilna, ali dovoljna da me nervira, grize, izbaci iz takta. Da stvar bude gora, uvek dobijem bubuljice po licu, za vreme men*truacije. Htela sam da pobegnem iz škole, da me Dalibor ne vidi takvu živčanu, bubuljičavu, smrdljivu… Već za trećeg časa celo odelenje je smrdilo po znoju. To nije
bio vrhunac nevolja za mene. Baš u vreme menstruacije nešto su kopali pored škole i škola je ostajala i bez vode. Proklela sam 7.mi razred i školu i vrućine i GSB. Kako okreneš sve gore od gorega. Htela sam osvojiti Dalibora, pre kraja školske godine ali sve se urotilo protiv mene. Oni iz osmih razreda su postali nepodnošljivi svojim ludovanjem pred kraj škole. Maltretirali su sve niže razrede, a naročito
nas devojčice.
Ulazili su nam u WC, penjali se preko ramena ortaku da bulje u WC i ostale sitnice koje život znače kretenima nabreklih ja*a i neupotrebljivog mozga. Najveći kreten među njima je bio baš Dalibor. Najviši po rastu, najširi ramenima, najbolji košarkaš škole, pokondireni sin svojih vazda zauzetih roditelja. Imao je svoju sobu, svoje kupatilo i wc, u sobi svoj tv u boji, stereo liniju skuplju od keca, 2 sportska bicikla , trkaći i mtb, kajak i kućnu pomoćnicu od porodice, a izdržavala su ga 2 stranca zvani ćale i keva, koji su se od njega vešto skrivali po službenim putovanjima, sastancima, konferencijama. Htela sam pošto poto da uspostavim vezu, još pre kraja školske godine da mi ne ode iz vidokruga. Počela sam se šminkati, ali nije vredelo, sve je curilo smene od znoja, a vode u školskom WC više nema nego ima. Sva u očaju videh na oglasnoj tabli škole da se danas igraju utakmice u fudbalu i košarci. Naša škola protiv Dositeja Obradovića. Uh ******, pa videću Dalibora posle škole. Ovo ne sme da se propusti. Mogu bez kute na meni videti Dalibora, odnosno on mene. Već sam počela da smišljam kombinaciju, da ga sačekam na ziceru. Više se ne sećam, kako je završio taj školski dan, kako sam došla kući, ni šta sam jela. Pustila sam vodu u kadu i razmišljala što i kako da se obučem, koja šminka, koji nakit, koji parfem da maznem mami… Bacila sam sve sa sebe i ušla u kadu sva u prebiranju slika kako ću u čemu da izgledam. Uhvatila me panika, pa ja nemam baš neke garderobe za devojke, sve mi kupuje mama, ja samo isprobavam da li mi veličina odgovara. Nosim najdublje gaće u odelenju, sve drugarice imaju puno pliće. Ne smem da izlazim bez grudnjaka, čak ni po ovim pasjim vrućinama. Ne smem ni kratke pantalonice, ni crne hulahopke, već samo one boje kože. Ne smem da čupam obrve. Ne smem ni lak za nokte da koristim. Drhtala sam od nedostatka samopouzdanja, razočaranja, jada. Onda me obuzeo neki bes. Šta vredi da imam 13 godina, kad me mama drži i oblači kao za kaluđericu. ***** ti život. Sad bi se napila od muke. Ni piti ne smem. Za cigarete bi me prebili. Moj otac pukovnik je retko kad bio kući, a kad je dolazio, bilo je to samo da zagorča život kevi i meni. Moja majka je spontano izgubila dvije trudnoće snjim i onda se operisala. Nije mogla više, a ćale je silom hteo sina, fudbalera, vojnika, padobranca. Zvao nas je: ženske, pišulje, rupom u rupi i tako redom. Sve ređe i ređe smo ga viđali kući. Onda sam odlučila nešto da uradim, nešto za mene potpuno ludo i ne bih se usudila da je ćale tad bio kući. Imala sam farmerke, koje su mi bile tesne i kratke. Odseći ću nogavice i napraviti vruće pantalonice. Gore oblačim samo majicu, odnosno grudnjak ću da skinem u parku pored škole, pre nego se pojavim na školskom igralištu. Naravno Nike patike bez čarapa i to je to. Rečeno – učinjeno. Dok sam čekala smrdljivi GSP autobus, na stanici se zaustaviše crna otmena kola i gospodin zrelih godina izađe iz njih i upita za put do moje škole. -Pa to je moja škola, baš idem na utakmicu, izleti mi nepromišljeno. -I ja, uzvrati on. Hajde budi dobra pa mi pokaži put, povesti ću te. -Vrlo rado, odgovorih. Kako sam samo bila sretna da ne moram biti sardina na određeno vreme u autobusu. Kola su mu bila bruka dobra, neviđena. Pojma nisam imala koja su. Otvorio mi je desna vrata i pomogao da stavim pojas. Kad je ušao sleva, gurno je ključ i pustio muziku, odnosno uključio CD. Depeš Moud je bio. Sledila sam se, od kud njemu original Depeš Moud pod ovim je*enim sanckijama. Od kud mu ovakva kola, od kud mu za gorivo i pare za gorivo. Pa koliko guta ta mašina? Samo sam bledo gledala u neverici. Još nije upalio motor, već je podešavao klimu i pitao me snažnim ali ljubaznim glasom, kako meni odgovara. Pojma nisam imala šta da mu kažem, jer sam po prvi put sedela u kolima s CDom i klimom, kožnim sedištima, volanom od orahova drveta i trista čuda. Nikako da skontam gde mu je menjač. Nije to ćaletov drndavi Yugo 45. Na ponovljeno pitanje da li mi klima odgovara, rekoh mu superiška. On se osmehnuo i okrenuo ka volanu, startovao motor i besčujno krenuo napred. Bacala sam pogleda na njega , na volan i spazih neku životinjsku glavu u sred volana. On je to shvatio i reče mi samo: Jaguar. Uuu ****** Jaguar, pa ko to još ima jaguar u ovim sankcijama. Sledila sam se. -Gde sad, upita me. Pravo do trećeg semafora, pa levo, rekoh mu. Nije ništa odgovorio, nastavio je da vozi levom rukom i stisnuo neko dugme, našto odskoči nešto za što do sad nisam imala pojma da je poklopac ugrađenog frižidera i on izvadi ledeni Bacardi Breezer. Jeste da sam ga videla u filmovima, ali nikad uživo, a kamoli pila. -Izvoli, otvarač ti je u vratima, reče mi. U neverici sam uzela flašu i bespomoćno pogledala u vrata. Stvarno bio je otvarač. Ne znam kako sam otvorila, ali uspelo mi je. Jedva sam dočekala da probam i bilo mi je bruka lepo. Čudo nedoživljeno. Neverovatan osećaj. Neka ugoda je prostrujala mojim ustima, zatim celim telom. Počela sam se opuštati i smirenije gledati oko sebe pa njega. Tek sad sam primetela da ima minđušu u desnom uvu, kako nose gusari, ali nešto manju. Na desnoj ruci neka čuka od žutoga, kao i prsten s nekim belim kamenom, biće da je dijamant. Njegovo lice je bilo opušteno, glas smiren, pokreti precizni i odlučni. Aaaa ******, pa ko je ovaj? Neki krimos, plaćeni ubica? Sve sam htela da znam, a nisam se ništa usudila da pitam.
***** ti radoznalost, kad ništa ne smeš da pitaš. A i da sam pitala, mogao je da mi reče bilo šta, kako da proverim? Mašta je počela da radi, ali ništa što sam smislila mi nije bilo pouzdano, ko bi on mogao da bude ili čime se bavi. Zaboravila sam školu, utakmicu, Dalibora, vrućina je nestala, prestala sam znojiti se zbog klime u kolima. U nervozi sam počela da pevušim uz Depeš Moud. On je okrenuo glavu i nasmešio mi se, zatim pohvalio da imam lep glas i dobar sluh. Njegov kompliment mi je legao kao kec na desetku posle serije s lošeg na gore. Moja napetost je nestajala, zabacila sam lakat na vrata kola, prebacila nogu preko noge i rekoh mu ovo je treći semafor, sad levo pa pravo sve do novbog bloka, iza je raskrsnica odakle je pravo do moje škole i dalje za Košutnjak. -Shvatio sam, reče on i upita me, koliko mi je godina. -Pre dve nedelje sam napunila 13, uzvratila sam s ponosom. -Lepo, lepo, reče on bez daljnjeg komentara. Opet sam pila Bree*er i zaista mi je legao neviđeno. -Vidim da ti se sviđa, samo pij, imam još u frižideru. -Hvala, ali neugodno mi je. –Ne mari lepotice, samo izvoli. Nema ništa bolje po ovoj vrućini. Nisam nikad do tad pila alkohol a i nisam imala pojma koliko mogu da popijem. Bilo mi je lepo i uzela sam i drugu flašu. Nju sam još brže popila od prve, jer je nestalo treme. On me samo gledao sa diskretnim osmehom. Došli smo do novog bloka i krenuli desno prema mojoj školi. Više nije bilo skretanja, a put je dalje vodio prema Košutnjaku. On mi se obrati: Paklena je vrućina, ponesi još flašu dve na utkamicu. Ne znam što mi je bilo, ali sam više nego rado prihvatila neviđenom brzinom. -Hvala, hvala, baš ste ljubazni gospodine. -U redu je, ja tebi treba da zahvalim što mi pokazuješ put. Zamisli koliko bi me stajalo, da sam morao da platim taxi, da vozi ispred mene. Ubedio me je i nisam ništa sumnjala. Čak sam se osećala važnom. Onda je počelo da me grize među nogama. Osećala sam da je menst**acija postala jača nego ikada od sad, a ja nosim najmanje moguće uloške, malo deblje od flastera. Auuuuuuu *****… pa nemam rezervne ulo*ke. Uvek meni mora da se nešto takvo desi. Nisam ponela tašnu. Mislila sam kako da smuvam Dalibora. Ko još da misli na tašnu, uloške i ostalo. Stigli smo i do školskog igrališta koje je okruživao park i nastavljala se šuma prema Košutnjaku. On je kružio neko vreme, dok nije našao mesto gde se vide kola i sa igrališta. Izašao je van, otvorio vrata, skinuo pojas sa mene i pružio ruku da izađem iz kola.
komicnistatusi.rs
0 komentari:
Objavi komentar